Prvi klimatski sporazum potpisan od strane svih država
Posle propasti Kjoto protokola, koji nije uspeo da postavi temelј na kome će se graditi dalјi uspeh u borbi protiv klimatskih promena, bilo je vreme za drugačiji pristup. Umesto tačno određenih rokova, perioda važenja i redukcija emisija koje su bile pravno obavezujuće (mada se u praksi pokazalo da to nije bio slučaj) Pariski sporazum zasniva se na drukčijim principima – on je na potpuno dobrovolјnoj bazi. Ovakva promena u odnosu na prethodne klimatske sporazume dovela je do toga da se prvi put posle 25 godina od kako se vode pregovori, potpiše sporazum o borbi protiv klimatskih promena oko koga su se saglasile sve zemlјe na svetu.
Cilj sporazuma
Kao glavni cilј države su odredile zadržavanje povećanja globalne prosečne temperature znatno ispod 2 °C u odnosu na pre-industrijski period, što je veliki broj naučnika odredio kao granicu koju ne bi trebalo preći. Predviđeno je da se ovaj cilј ispuni tako što će se članice potruditi da emisija gasova staklene bašte na globalnom nivou raste još svega nekoliko godina, nakon čega bi se krenulo u brze redukcije u skladu sa najbolјom dostupnom naukom. U sporazumu se uzima u obzir i da će najsiromašnijim zemljama trebati više vremena da počnu da smanjuju svoje emisije.
Meke smernice umesto tvrdih pravila
Ali kako zapravo tvorci Pariskog sporazuma to planiraju to da izvedu? Sporazum funkcioniše po principu dobrovolјnih obećanja smanjivanja emisija. Sve države potpisnice dužne su da predstave svoje petogodišnje nacionalne planove za emisije gasova staklene bašte. Ne postoje nikakve mete nametnute sa strane, već svaka država samostalno kreira svoje politike u skladu sa mogućnostima, a takođe postoji i obaveza redovnog podnošenja izveštaja kako bi se pratili rezultati.
Poučeni lošim iskustvom prethodnih sporazuma koji nisu uspevali da pod svoje okrilјe stave najveće emitere gasova staklene bašte iz razloga što je bilo teško usaglasiti stavove oko obaveza pojedinačnih zemalјa i onoga što je pravično, pregovarači su ovoga puta odličili da se „klade“ na transparentnost i pritisak grupe (peer pressure) kao glavne intrumente za primoravanje zemalјa da ispunjavaju obećano. Ideja je da borba protiv klimatskih promena možda postane i pitanje prestiža i ponosa, što bi podstaklo države na dalјu saradnju kako bi ostvarile što bolјe rezultate.
Da li je dovoljno?
To što su se sve zemlje na svetu složile da je potrebno uraditi nešto povodm klimatskih promena su odlične vesti, ali uspeh Pariskog sporazuma još uvek je pod znakom pitanja. Prva prilika za presek stanja biće 2020. godina kada će države predstaviti svoje nove petogodišnje planove. Jedna stvar je ipak sigurna, kako bi se ispunili ambiciozni cilјevi postavlјeni u sporazumu biće potrebno smanjiti emisije mnogo više od onoga što je do sada obećano. Prema sadašnjim procenama, čak i kada bi države u potpunosti ostvarile ono što piše u njihovim planovima, ponovo bi nas očekivalo zagrevanje između 2,7 i 3,5 °C.
Zanima te kako je tekao proces dizajniranja Pariskog sporazuma i kako je Kristijana Figueres dolaskom na čelu Konvencije UN o klimatskim promenama uspela da preokrene tok klimatskih pregovora? Više o tome pročitaj u tekstu OVDE
