Klimatska prošlost naše planete, tokom koje su uslovi na Zemlji bili bitno drugačiji nego danas, često služi skepticima kao argument da je trenutna promena klime u potpunosti prirodna i da je uticaj čoveka na klimatski sistem vrlo ograničen.
Nedavno smo objavili tekst u kome smo odgovarali na neke od najčešćih klimatskih mitova koji su se javljali u komentarima na našim društvenim mrežama, a u ovom članku profesor Vladimir Đurđević fokusirao se na one koji su povezani sa koncentracijom ugljen-dioksida u atmosferi.
U prošlosti je bilo više ugljen-dioksida (CO2) nije važno što se koncentracija sada povećava
Komentar: „Zanimljivo da nauka uči da je u praistoriji nivo ugljen-dioksida bio jako veliki i da su biljke bile gigantske zbog toga, a ovi plaćenici danas to predstavljaju kao problem.’’
Da, istina je da je u prošlosti nivo CO2 bio viši nego danas, i ovo je još jedna činjenica koju nijedan klimatolog neće osporiti. Štaviše iskoristiće je da objasni koliko je trenutno ljudski uticaj na planetu veliki i zabrinjavajući, jer u igri nije samo proces fotosinteze.
Koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi slična današnjoj, oko 410 ppm, poslednji put je viđena na planeti pre oko pre oko 4 miliona godina, tokom Pliocena. Činjenice, da su tada kontinenti bili izmešteni na oko 70 km od današnjih pozicija, i da je u tom trenutku do pojave homo sapijensa ostalo još najmanje 3.5 miliona godina, treba da nas podsete koliko je to davno bilo.
Tako na pitanje da li je tada vegetacija bila bujnija, neki cinik bi vam sigurno odgovorio da jeste, upravo iz razloga jer ljudi još uvek nisu hodali Zemljom.
Šalu na stranu, ono što još znamo o klimatskim karakteristikama ove daleke epohe, jeste i da je planeta bila toplija za 2-3 °C, led na severnom polu se pojavljivao samo sporadično, a nivo globalnog okeana bio viši za oko 25 m.
Znajući da u klimatskom sistemu postoje spore povratne sprege (kao što su one povezane sa topljenjem velikih ledenih ploča), za koje ponekada treba „sačekati“ i nekoliko stotina godina da bi sistem dovele u novu ravnotežu, kao i da je trenutna koncentracija CO2 slična vrednostima iz Pliocena, ne čudi da mnogi klimatolozi upozoravaju da čak i ako bismo danas prestali da emitujemo ovaj gas, u narednih nekoliko stotina godina, sigurno bi smo videli dalje topljenje leda i porast globalnog okeana od nekoliko desetina metara. Odnosno, svi elementi klimatskog sistema još nisu uravnoteženi sa trenutnom koncentracijom ugljen-dioksida, i da bi smo videli konačnu promenu, morali bismo da sačekamo onoliko, koliko je potrebno da spore povratne sprege odreaguju na trenutni nivo CO2.
Što više ugljen-dioksida dodamo, potpuno topljenje leda i porast okeana od nekoliko desetina metara će biti sve izvesniji i biće potrebno sve manje vremena da se to i dogodi. Porast globalnog okeana od 25 m bukvalno bi potopio sve priobalne gradove, a bujnija vegetacija u ovom slučaju sigurno ne bi bila od neke pomoći.
Kako je koncentracija ugljen-dioksida pala na preindustrijske nivoe?
Ali možda vas zanima i kako je priroda uspela da nivo CO2 iz vremena Pliocena od 400 ppm spusti na 270 ppm, koliki je bio pre početka industrijske revolucije. U ovom procesu glavnu ulogu su imale upravo biljke, koje su kroz proces fotosinteze vezivale ugljenik iz atmosfere i ugrađivale u svoja tkiva.
Nagomilavanjem mrtvih biljaka, podržano odgovarajućim geološkim procesima, i to na pogodnim lokacijama (npr. močvare), gde dekompozicija njihovih tela ne znači vraćanje vezanog ugljenjika u atmosferu (kroz emisiju CO2), nastajali su podzemni depoziti ugljenika, odnosno fosilna goriva, koja u sebi sadrže većinu ugljenika koji je nekada bio u atmosferi.
Međutim za ovaj proces su bili potrebni milioni godina, a ono što smo mi uradili je upravo suprotno njemu. Za samo 150 godina smo sav taj ugljenik vezivan milionima godina, vratili u atmosferu sagorevajući fosilna goriva. I upravo je u tome glavni problem.
Brzina kojom se dešavaju današnje promene u klimatskom sistemu, ne može se porediti ni sa čim iz prošlosti, a osnovno je pitanje da li ćemo bez velikih i dramatičnih lomova, mi i priroda uspeti da se im se prilagodimo.
Tako, svaki put kada neko „potegne” argument da zna da je u prošlosti CO2 bilo više/manje, da je klima bila toplija/hladnija, a nivo okeana viši/niži, da nije bilo leda, ili da je planeta bila „grudva snega“, verovatno je u pravu. Međutim, planeta je u sva ova stanja ulazila i iz njih izlazila, tokom stotina hiljada i miliona godina, tako da je bilo dovoljno vremena da se život na njoj promenama polako i prilagođava. Ono čemu danas svedočimo jeste „ubrzano-premotavanje“ nekih od promena iz prošlosti, i problem je u brzini kojom se sve odigrava.
Ljudski udeo u emisiji ugljen-dioksida je tako mali, da nema nikakvog uticaja
Komentar: „Jedan vulkan izruči više štetnih gasova jednim izbijanjem nego ljudska rasa za 2000 godina. Mene samo interesuje kolikim budalama nas smatraju.’’
Pre početka industrijske revolucije, koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi je bila stabilna hiljadama godina, a promene su bile spore i kontrolisane prirodnim procesima.
Kroz proces kruženja ugljenika u prirodi, odnosno njegovu apsorpciju, otpuštanje i skladištenje, koncentracija CO2 se u odnosu na današnje promene menjala sporo i zanemarljivo, a nadamo se da smo u objašnjavanju prethodnog mita ovu sporost uspeli i da dočaramo. U tom procesu kruženja ugljenika učestvovali su, a i danas učestvuju i vulkani kao prirodni izvor ugljen-dioksida.
Međutim, korišćenjem fosilnih goriva, kao osnovnog izvora energije, u proces kruženja ugljenika su se umešali i ljudi, vraćajući ugljenik koje je bio uskladišten u fosilnim gorivima pod zemljom, nazad u atmosferu.
Danas su naše godišnje emisije CO2 oko 100 puta veće od prosečne godišnje emisije iz vulkana. Godišnje antropogene emisije iznose oko 40 milijardi tona i svake godine one postaju veće, a od početka industrijske revolucije do danas smo u atmosferu dodali oko 2000 milijardi tona ovog gasa. Sa druge strane, procenjene prosečne godišnje emisije CO2 iz svih vulkana iznose maksimalno oko 0.4 milijarde tona.
Ono što ljudima ostavlja pogrešan utisak, je vizuelna slika velikih vulkanskih erupcija, kada u kratkom vremenskom intervalu vulkan zaista emituje velike količine različitih gasova pa i CO2. Međutim, velike vulkanske erupcije se dešavaju relativno retko, dok sa druge strane naše termoelektrane, fabrike, automobili, avioni, brodovi itd. se ponašaju kao mini vulkani koji za razliku od njih, konstantno, 24/7, 365 dana u godini emituju ovaj gas, i time uzrokuju povećanje njegove koncentracije u atmosferi. Slikovito opisano, ako bismo skupili sve „odžake“ ove planete na jedno mesto dobili bi smo jedan više nego ozbiljan vulkan.
